Na Brnjacima živi jedna posebna gospođa čija kreativnost do izražaja dođe najviše tijekom blagdana. Ukrašavanje dvorišta, tradicionalna jela, narodne nošnje..., gospođa Marina Tolo vodi računa o svemu. Ovoga puta, pišemo o njenoj krsnici koju gospođa Marina pravi svake godine već više od dva desetljeća. Svaki dio je naravno ručno napravljen od samog tijesta do malih ukrasa.

Više o ovom lijepom običaju, iz Napretkovog kalendata objevljenog 1936.godine:

U Kreševu, Vrancima i još nekim selima izrađivala je skoro svaka kuća za Božić posebni kruh, ukrašen viticama i pticama, nazvan: »Krsnica«. Na selu nije rađena svuda, a vjerojatno je poprimljena iz mjesta, jer se za izradu iste traži »neka stručna sprema«. Stari Kreševljaci i kad su odselili iz Kreševa, »krsnice« nisu napuštali. Od kada se vuče taj običaj, nitko ne zna. Skoro svaka kuća imala ju je za Božić, i ako se naglasilo: »Ni krsnice n e m a u k u ć i!« to je znak velikoga siromaštva; a koga su kleli onda su mu rekli: »Nejmo ni krsnice ni božićne svijeće!« — Božić bez »krsnice« bio je uopće nepojmljiv! Unazad tridesetak godina— za hator mode kolača i jer svoje lahko odbacujemo — ne održaje se taj običaj. Jer je to jedan dio narodne svojine i pošto skoro ništa ne stoji, taj bi običaj s dužnom sviješću trebalo tamo ponovno oživiti. Za Božić pekle su se tri vrste kruha: »k r s n i c a«, »kovrtanji« i »božićni samunčići«. Za sve te vrste kruha kupovala se je, dakko prije Božića, pšenica i ljepše se je mljela. Brašno za »krsnicu« prosijavalo se dvaput: »prcsijalo i isijalo« i to na »gusto sito«. Na dan sv. Tome apostoki (21. prosinca) — po tome je i nazvan taj svetac: »S v. Toma mlivosija« — pšenično se je brašno prosijavalo za božićno kruhove. »Krsnica« se je počimala odmah praviti : taj bi posao svršavali na večer uz kućno sijelo, te bi i rodbina pomagala u radu i izradi, dok bi se na to zvala i po koja »umjetnica« u »krsnicama« da »š t o b o 1 j e ispane«. Na tankoj, okrugloj podlozi od tijesta postavljali su najprije ukrase »unakrst« i vitice okolo; zatim su se redale ptice: ili 4 velike, ili 4 velike i 4 male, a bili su im repovi i krila ukrašeni rezbarijom, dok su na glavama nosili krunu od svilenog ili obojenog pamučnog konca, a crne oči — bile su kukolj iz pšenice. U sredini »krsnice« ostavljala se rupa za »božićnu svijeću« — jedinicu, dok su tri svijeće gorjele uzelenom žitu. Brižno izrađena »krsnica« pekla se polako — »i s t i j a «, da ne popuca. »Kovrtanji« i »božićni samunčići« (ili samo rečeno »samunčići«) pekli su se na sam Badnjak, i to: »Kovrtanji« za kućnu d rodbinsku djecu, a »samunčići« za svu kućnu čeljad. »Kovrtanji« su pecivo u obliku potkove, na kraju unakrst sastavljeni. Kada se samo veli »samunčić«, to se bez daljnjega razumije »božićni samunčić«, jer je »samun« obični pšenični kruh preko godine. U Kreševu je jasna diferencija kućnoga kruha: »samun«, »pogača«, »jara«, »kukuruza« i »proha« te »k r u h« (obična veličina) i »k o 1 a č« (mala veličina). — »Samunčići« su srednja veličina, lizmeđu »kruha« i »kolača«, a peku se za najmanje tri dana Božića, dok se je to u velikoj većini kuća činilo za vdše dana.

Postoji narodno vjerovanje da se »božićni samunčići« ne mogu ni pokvariti. Zadnji »samunčići« jedu se na »Mladi Božić« (t. j. Novu Godinu), a »krsnica« se »potkriža« pod meso na »Vodokršće« (t. j. Bogojavljenje). Blagoslov kuća obavljao se do pred tri godine uvijek na Badnjak i tada bi se svećenik darivao novcem i »samunčićem«. »Krsnica« s gorućom svijećom metala se je svakoga objeda (ručka i veeere) na »siniju« (drugdje vele »sofra«) i to počev od Badnje večeri. Goruću svijeću trnuo je kućedomaćin s namočenim »zalogajem« »samunčića« u vino. Neki su taj »zalogaj« davali djeci po redu, da dh grlo ne zaboli. Tko nije imao koga u kući, da mu napravi »krsnicu«, taj je redovito istu dobivao od rodbine, ali je ona uz Boždć morala biti! Kako se po koja ptica na »krsnici« nakrivila (bilo za vrijeme rada dli pečenja) to je ostala poslovica: »Nakrivio se ko božićna ptica«. Krsnih slava davno je nestalo kod nas, i »strižena kumstva« su vrlo rijetka , a o »pobratimstvu« više ni govora. Pitanje se ovdje nameće samo sobom: zašto se baš samo jedan božićni kruh ukrašuje tako i daje mu se posebno ime »krsnica«, da se točno razluči od svih »božićnih samunčića«? U narodnoj tradiciji, kao i u pisanoj ostavštini ništa o tome ne nađoh. Bez obzira na sve pisane studije o »krsnome imenu« ili »slavama« označio sam u »Franjevačkom Vijesnlku« god. 1933. taj naziv — »krsnica«, kao ostatak uspomene na krsnu s lav u. Tako mislim i danas! Bosanski su biskupi dokidali te slave, a biskup Miletić — XIV. naredbom — to lijepo naglašuje: »Budalasctine od kumstva strixeni, od pobratimstva, i slavglegna imena Karstni, i drughe ovimi prilicne, kojese cine po nekim nashim Xupama na nacin Rischianski, nepristojese pravovirnim naslidniczim Isusovim. Poradi scta, kakosu josz od priascgni vrimena zabragnivane, takose i sada zabragnuju, priporucujuch, dase imaju svagdi ukinut«. — Naredba XIX. strogo naređuje: »imaju se napomignat s Altara Puku po svim Xupama nashega Vikariata Aposctolskoga svake godine po tri puta«.

KALENDAR NAPREDAK,
01.01.1936

Krsnica
Autor: AUGUSTIN KRISTIĆ