Ljiljana Šop o Kreševu
Ljiljana Šop spada među najbolje književne kritičare i urednike u Srbiji, a također i na čitavom području tzv. b-h-s-c jezika. U Kreševu je boravila kao sudionica desetodnevne književne kolonije Književne zaklade "Fra Grgo Martić", a jedan od rezultata sudjelovanja je i njen zapis o Kreševu i svemu što je doživjela u ovom mjestu. Zapis je nedavno objavljen u književnom časopisu "Diwan".
Prenosimo njegov dio:
"Nije nikakva kurtoazija kada kažem da me je Kreševo osvojilo na prvi pogled. Prirodom pre svega, svežinom aprilskog zelenila i prvog behara, ušuškanošću među planinama, pitomošću, vodom koja žubori na sve strane i ostaje u sećanju kao najprisutniji zvuk, zaštitni znak tišine. Zvuči kontradiktorno, ali nije ako se uzme u obzir da živim u dvomilionskom gradu kojim dominira saobraćajna buka, a uvo mehanički razdvaja sirene hitne pomoći od policijskih, ove od vatrogasnih, cilik tramvaja od brektanja autobusa.
Meni je deset dana žubora vode praznik, oaza, uspavanka, godišnji odmor. Ako sam se, navikla na brz i traumatičan život, pre polaska i pitala šta raditi deset dana u Kreševu (a jesam), daleko od telefona, informativnih emisija, svakodnevnih obaveza i rokova za predaju rukopisa, sastanke, promocije, odgovor je došao kao lekovit poklon: šetati, buljiti u zelenilo i plavetnilo, ćaskati s kolegama, čitati u neobičnoj tišini sa dubokom koncentracijom koju nema šta da naruši, upoznavati nove ljude koji deluju spokojno i opušteno, gostoljubivo a nenametljivo.
Ono što svi Kreševljaci iskreno osećaju i pomno čuvaju, jeste prisustvo duge istorije i nepatvorene duhovnosti koja se, nekako prirodno, vekovima vrti oko Franjevačkog samostana. Čini mi se da svaki došljak to intuitivno oseti i u prvoj se šetnji Kreševom sam od sebe uputi ka privlačnoj uzvišici kojom dominira samostanski kompleks. Put je obeležen krstovima koji svedoče o realnoj razdaljini i pripovedaju o Hristovim mukama nošenja krsta na Golgotu.
Čini se da ni najnonšalantnijeg savremenog šetača ovakvo podsećanje na priču staru dve hiljade godina ne može ostaviti ravnodušnim. U životu sam se napešačila širom sveta do bezbroj hramova, dvoraca, osmatračnica, kula, zidina, vidikovaca, radoznala i radosna, poletna ili umorna, ćutljiva ili brbljiva, ali nikada skrušena i zamišljena kakva sam dospela do Kreševskog samostana prilikom prve posete. Bilo je to uspinjanje sa ličnim, nevidljivim krstom na leđima, i nije imalo nikakve veze sa verom već sa sasvim ljudskim osećanjem da "svako nosi svoj krst" i kada to ne zna, ne oseća, ili ne želi da prizna. Spoznaja da je život, u svim svojim slojevima i menama, zapravo nošenje tereta koji s vremena na vreme opako prevazilazi naše snage“.
(artinfo.ba/ap)
