Od malena nas uče da se pokorimo sistemu.
Da smo radišni, brzi, ažurni i da šutimo.
Da po mogućnosti ne pravimo pauze, jer tko još u kapitalizmu ima osnovne biološke potrebe?
Jesam li spomenula da je najvažnije znati šutjeti?
Znamo svi koliko je važno imati posao. Normalan posao, jel; da nije hladno, da se nitko ne dere , da se ima puš pauza (doručak manje-više) i da je plata redovna.Znate onu: „Nek' je ona i pet stoja – samo nek je redovna“?
Žena će nokte izljevat, muž će zaradit 500 za kredita, i što odradi sa strane još dvije-tri stoje i - eto ti ga – fini balkanski lajfstajl.
Nećemo ove godine na more, bili smo prošle.
Dok nas nije bilo cuko se otkinuo s pola metra dugog lanca i nikad se više nije vratio.
Djeca su izgorjela. Puhalice koje smo kupili u Fis-u nisu se dale napuhati i onaj dobri frotir koji smo dobili kao svadbeni dar nam je ostao na plaži. Htjeli smo rezervirati najbolji hlad, ali nas ujutro nije dočekao. I gorivo je opet poskupjelo. Čujem od kume Ivanke da su i cestarinu u tunelu sv. Ilije povećali s 20 na 22 kn. Cigani. Još će i mjesto na plaži počet' naplaćivati... Nećemo na more. Ajde, bogati, nisu ni mene moji nigdje vodili, pa šta mi fali?! I mi smo se u potoku kupali.
Nećemo ove godine na more, bili smo prošle.
Nećemo ni do jezera u Jajce. Šta se tamo ima vidjeti? Nisam budala da njima plaćam marku za sat vremena parkinga da bih mogao vidjeti to malo blatnjave vode. Da s arapima sjedim i čekam kad će se koji raznijeti? Bliže mi je onda u Sarajevo. Ne, nećemo ni do jezera u Jajce.
Nećemo najstarijem od tri sina slaviti krizmu.
Šta će, k'o da je njemu u ovim godinama to bitno. S kumom poslije mise na kavu, nek' se malo podruže i kući. Mogu i na ručak ako hoće, nitko im ne brani. Navečer nek' izađe s prijateljima i to je to.
Nećemo najstarijem od tri sina slaviti krizmu.
Nećemo ove godine za Božić peći odojak. Kupit' ćemo meso od komšije, kilu – dvije. Nek' imamo za večeru, ujutro za doručak i dosta nam, pa jel? Ionako se to danima povlači po kući, sve dok se na kraju ne – baci. Nećemo peći odojak. I nećemo pravit sedam vrsta keksića. Napravi šape, oblatine i šta ti više treba? Svi su siti kolača za Božić.
I nećemo ni na Vlašić za prvi maj. Gužva je , a i snijeg se još nije otopio – puno je blata.
Nećemo ni na bazen na Ribicu. Vodu nisu promijenili od 2016., a i sva srednjobosanska ciganija se tamo kupa. Karta haman džaba, čuo sam. A i ne daju unijeti hranu. Tjeraju te kupiš tamo neke šugave sendviče koje oni prave. Pet maraka, a k ne valjaju. Nećemo.
Nećemo ni na Advent u Zagreb. Cirkus je to. Grad se pretvori u jedan veliki red za čekanje kobasica. Šta to imaš tamo vidjeti da nema kod nas? Eno ti na trgu lampice i kuhano vino, kakav Zagreb bolan...
Nećemo.
Ja ću na posao. Neću iskoristiti godišnji, valja čuvati posao, dođe to na svoje, vidjet ćeš, isplatit će se. Ti turpijaj nokte pa se vidimo večeras kad djeca zaspu. Kad ja ne budem ni za sebe, a kamo li za tebe. Vidimo se večeras. Kad ja mrtav umoran legnem na jednu, a ti na drugu stranu postelje i kad usnemo ni ne sjećajući se zašto smo , uopće , tu gdje jesmo.
Zašto?
Zašto mažem paštetu za ručak i zašto nemam vremena zagrliti svoju djecu? Zašto se bojim za svoje gaće kad tažim svoja prava?
Nećemo nigdje. Nek stoji vrijeme. Nek' čeka njihovo djetinjstvo da se mi usudimo i nek' nam istekne rok trajanja prije nego shvatimo. Neka.
Nek' se prvo kupi nova petica, nek' se stave dan-noć zavjese pa ćemo onda.
Nek' se uradi stiropor fasada i nek' sinovi umjesto zagrljaja dobiju PS4 na 24 rate, neka. Neka znaju i oni da tako treba. Da se u zoni komfora raste i razvija i sve neka.
Mrzim kapitalizam, no obožavam kreativnost kojom si opravdavamo sve što trebamo, ali ne činimo. Ne jer ne možemo , nego jer ne smijemo.
Odnosno – ne smijete.
A ima li, gospodo, išta gore u životu , nego – bojati se?
Jurija B
